Неко од учитељица које су одавно у пензији рекао је да су четвртаци као студенти наспрам оних који су тек ушли у свет знања и школе. Пријем првака у Дечији савез то може и потврдити.

Наиме, четвртаци припремају приредбу и углавном суверено владају већ познатим простором своје школе и библиотеке, текстом, игром... Учитељица Анкица припремила је рецитаторе и драмске глумце, Станислава мале плесачице са ритмичке секције, а учитељица Мира певаче уштимовала уз хармонику.  Песмом "Здраво војско првака" дочекаше прваке,  а испратише их песмом "Кад си срећан".

Е, та мала војска првака  на почетку је личила пилиће који вреве испод сијалица - својих учитељица Станке, Леоноре, Бранке, више него на војску. Ти наши мали пилићи брзо су се утишали кад су видели другаре који све то што раде, раде због њих. Наградили су их веселим пљеском. На самом крају, кад су се укључили у песму "Кад си срећан" већ су увелико пљескали и табанали као прави мали батаљон војске. Завбрирала библиотека.

Само два дана пре тога истом приредбом и исти учесници приредбе угостили су у истом простору другаре из школе у комшилуку. За разлику од првака они су били врло мирни, све време, а некима је сметала гласна музика, па је ритмичка секција играла више уз сопствени глас, него уз музику. Наравно, и од ових другара добили су аплауз, али су добили и нешто много драгоценије. Добили су лекцију из другојачијости и племенитости. На свом наступу разумели су потребе другог, другачијег од њих који су навикли на буку. Уозбиљили су се, и сами се утишали и прилагодили своју игру и песму, спонтано, без зазора и ега. само неки од њих нису могли сакрити своју тренутну збуњеност.Ако су нам прваци били као пилићи, другари из ОШ "Херој Пинки" личили су на соколе.

Од сокола је настала једна од најлепших речи српског језика - осоколити. У њој је садржана и подршка, и помоћ, и саучешће, и прихватање, и учествовање.

Осоколити морамо и једне и друге - наше прваке и наше прве школске комшије.