Формирање ђачке читаонице

Нека врста библиотеке постојала је у школи одувек тј. од оснивања школе далеке 1956. године.
Већ школске 1957/ 1958. године помиње се Ђачка школска библиотека ''Бранко Ћопић''. Те је године у посети школи био књижевник Б. Ћопић па је његово име дато новооснованој литерарној дружини и Ђачкој библиотеци.


У Извештају о ђачким библиотекама (Летопис Осмогодишње школе ''В. Маслеша'' школ. 1957/58. - арх. бр. 25) који је, очигледно, писан на основу неког упитника о ђачким библиотекама за општинске или покрајинске просветне власти, налази се податак да је новооформљена библиотека почела радити 1. децембра 1957. Извештај даље показује да у Ђачкој школској библиотеци постоји 492 књиге, све набављене те школске године. Од тога 125 књига је за ученике нижих разреда, а 367 за ученике виших разреда. Како су те књиге биле смештене, закључујемо из следећег дела упитника, тј. Извештаја из кога је видно да постоје разредне библиотеке у нижим разредима, дакле по учионицама. Такође, сазнајемо да не постоји читаоница, да је дечија штампа смештена по учионицама и да се чита на редовним и часовима ваннаставног рада.
Следеће школске 1958/59. године помиње се, поред библиотеке виших и нижих разреда, и наставничка библиотека, смештена у зборници. Повећање књижног фонда је стално, а школа је добијала и периодичне публикације - стручне за наставнике и дечију штампу за ученике. Из Извештаја о раду школске библиотеке, који је први пут ушао у Годишњи извештај о раду школе, сазнајемо како је функционисала библиотека. У нижим разредима књиге су издавале учитељице, а у вишим библиотекарска секција у којој су радили ученици седмог и осмог разреда под руководством наставника српског језика.
Ускоро је и обавезна лектира била смештена у зборницу. На издавању књига радили су у међусменама – једној или две, у зависности у колико је смена школа радила. Библиотечка документација није постојала, али је некаква примитивна евиденција (записи руком у свеске) о задуживању и раздуживању, ипак, вођена. Печат са инвентарним бројем књиге јавља се први пут 1963. Књиге евиденције из тог времена не постоје у школској архиви. Из разговора са наставницом српског која је водила библиотеку док није постала директор, и која је одавно у пензији, сазнајемо да је постојала свеска у коју су уписиване набављене књиге, и то посебна свеска за наставничку библиотеку, посебна за ученичку.

Како се обрађивала школска лектира

Занимљив је један запис из Летописа школе 1958. године који сведочи како је обрађивана школска лектира у време кад није било књига у броју довољном да их свако прочита. Сва деца из једног разреда су окупљана у школском дворишту и наставник им је наглас читао делове књиге, а препричавао друге делове. О прочитаном је вођен разговор.

Процват идеолошког поклон-издаваштва

Шездесете и седамдесете године биле су погодне за набавку књига из два разлога: један је тај што је младо социјалистичко друштво у жељи да идеолошки преваспита и обоји образовање имало за оно време богату издавачку делатност, а други је тај што нису владали закони тржишне економије, па су све те књиге у школе стизале потпуно бесплатно. Какав год да се стручни скуп деси, пратио га је издавачки подухват, често из више делова. Стога је библиотека, све до последње детаљне ревизије 2006 / 2007. била оптерећена разноразним неактуелним зборницима, монографијама, превазиђеним методичким приручницима, али и обимном идеолошком литературом у луксузним повезима. У једнако великом и непотребном броју било је зборника и монографија са стручних скупова сваког могућег профила у школи, сваке године, као и са конгреса и седница једине политичке партије, са различитих нивоа организованости, такође сваке године. Куриозитета ради, и обавезна школска лектира, идеолошки обојена (на пример Приче партизанке, Лењиново детињство) набављана је у много већем броју, најчешће у сто примерака, док су класична дела, типа бајки, набављана у пристојних тридесетак примерака. То је време кад су сви чувени дечији писци радо долазили у школе без икакве обавезе да се продају њихове књиге. Забележене су, рецимо, чак три посете Бранка Ћопића.

Оснивање школске библиотеке

Измештање библиотеке из матичне зграде

Почетком школске 1999/2000. године школа је добила на коришћење приземље зграде бивше ОШ ''Клара Фејеш'' ( данас ОШ ''Десанка Максимовић'' ), која је премештена у нову зграду у сасвим другом делу града. Зграда која је и пре Првог светског рата била Грађанска школа, у којој је данас на спрату Музеј града и атеље једног сликара, а приземље је уступљено нашој школи. Од пет учионица које су користили први и други разред, у прву је смештена библиотека. У том простору школска библиотека је имала готово троструко већи простор него у матичној згради, те се на стандардну висину могао сместити цео књижни фонд, а у средини просторије оставити и читаонички простор. Простор је остављао могућност да се у периоду 1999 – 2005. док је библиотека била смештена у овом простору, могу припремати тематске изложбе изложбе, трибине, предавања, организоване посете одељенских заједница, одржавање ваннаставних активности у њој. Због старине зграде, високог и великог простора, мноштва детаља који су у њега могли стати, библиотека је добила душу, одисала патином, иако грејање, рецимо, није радило.Остварењу ових прописних активности допринело је и то што је у школској библиотеци почео радити с пуном нормом дотадашњи наставник српског језика, који и данас ради у библиотеци.

Библиотека у 21. веку 

Таман кад је библиотека средила фондове, прешла на аутоматску обраду података, добила релативно сталног библиотекар, стекла нужне предуслове за модерну библиотеку 21. века због рунираности те зграде, по одлуци општинских власти, из ње смо исељени у зиму 2005/ 06. године. 

Библиобус у ходнику

"Мала библиотека" - дубок траг

Током летњег распуста 2006. године библиотека је поново враћена у малу канцеларију од које је и почела свој рад, само спрат више, мали узани простор у којем јенекада била директорска канцеларија. У канцеларију је смештена референсна збирка, школска лектира и белетристика, а остали део фонда, који се задужује једном годишње (уџбеници, стручна литература), смештен је у закључане, затворене ормаре у суседној учионици. Тако је библиотека функционисала пуне две године док је школа, због недостатка учионичког простора, радила у три смене. То је време искоришћено, будући да је рад библиотеке био сведен на шалтерско задуживање и раздуживање, јер већ три корисника направе велику гужву у просторији, да се уради детаљна ревизија и фондови ослободе неактуелних и идеолошких јединица, те започне и заврши унос комплетног књижног фонда у електронску базу по библиотечком софтверу Винајсис. Ревизијом су исправљене и многе грешке у библиотечком пословању чињене током времена (периодика је завођена у инвентарне књиге монографских публикација), као и извршене измене у складу са савременим променама у библиотекарству (промене сигнатуре у складу са изменама појединих група УДК; преивентарисање тзв. наставничке литературе, која се раније водила посебно, а новим прописима постоји обавеза завођења свих монографских публикација у једну инвентарну књигу и друге ситније исправке). Иако узана и мали простор, до плафона натрпан књигама у два реда, можда баш зато, ученици су радо правили гужву на одморима и између смена. У то време библиотечка секција је имала највише чланова свих узраста који су тај мали простор осећали као свој кутак у који увек могу да улете и припомогну. Радо су се бавили издавањем књига, а картони су их посебно занимали. релативно кратак боравак у тзв. малој библиотеци оставио је много дужи траг у школи. након пресељења у нову, велику, светлу библиотеку у поткровљу, ова просторија се користи за сарадњу с родитељима, изборне и факултативне предмете. Међутим, сви је и данас зову "мала библиотека". Занимљиво је да и нове генерације ученика врло брзо прихвате овај назив и тако је та просторија постала и остала "мала библиотека", а да многи (нови ученици, младе колеге) не знају уопште зашто се тако зове. Прваци су једном тамо одлагали старе уџбенике, па мисле да се зато зове "мала библиотека".

Прерастање у библиотечко-информациони центар

Захваљујући разумевању потреба савремене школе, два руководства школе која су отпочела рад на решавању проблема недостатка учионичког простора, у пројекат за доградњу учионичког простора уврштен је и простор за савремени библиотечко-информациони центар (скраћено БИЦ). Услови нису дозвољавали другачије него да БИЦ буде у поткровљу, мада би по савременим светским стандардима он морао бити у центру школе. Но, тај положај ни на небу ни на земљи, донео јој је највећи простор у школи, добру опрему и нов наменски намештај рађен по нацрт библиотекара и директора. Како она изгледа може свако да сазна ако посети школску библиотеку на највишој тачки школе или погледа страницу Простор и опрема.