Анали‎ > ‎

Алумни

Алумни је реч латинског порекла и означава свршене ђаке, ученике неке школе или универзитета. У ширем значењу алумни могу да буду и ранији чланови неког удружења, клуба, бивши запослени у некој фирми и слично.
Алумни култура је у западним земљама веома развијена. Класе студената / ученика/ чланова остају у вези, одржавају контакте, међусобно се помажу, започињу нове послове итд. јер се познају и знају шта од кога могу да очекују, ко какве способности има. Такође, и институције које су завршили рачунају на помоћ сваке врсте од бивших ученика и добијају је финансијски, лобирањем, идејно...
Тешко да се такав значај алумни феномена може пренети на нашу културу иако све већи број факултета по Србији има веб-странице, форуме и друге облике повезивања алумни ученика. Прославе годишњица матуре је много јача традиција код нас, али и она се полако гаси.
Једно, свакако, можемо на овим страницама - отворити их за размену сећања, ако не и за идеје, подухвате, конкретне акције било ученика међусобно, у чему ће им школа помоћи, било као допринос школи својим идејама, сећањима, предлозима. 

Алумни, јавите се!

Адреса на коју можете писати и јавити се: biblio@el-skolasvetisavabp.edu.rs

Физичко, техничко и још понешто

поставио/ла Сл. Јурић 28.07.2015. 06:53   [ ажурирано 28.07.2015. 06:53 ]

Један бивши ђак наше школе, после много убеђивања описао је своје време проведено у школи и чега се он радо сећа.
Кажу да се неке ствари никада не мењају. Не изгубе на лепоти , шарму , елеганцији оној префињеној естетици коју само ми осећамо , ми који смо пре више од 33 године завршили једно поглавље живота , безбрижног детињства, младости… Да, то је време основне школе. Много тога остало је заборављено , заробљено у нашим мислима , у нашим пожутелим свескама које су већ деценијама давно изгубљене по таванима старих декиних и бакиних кућерака.
Када ме је пре неколико дана супруга замолила да напишем неколико редака о сећањима на своју стару школу у којој сам завршио своје основно образовање, и да овим путем упоредимо све оно како је то некада било са оним како је то сада, не могу а да не скријем плиму веома снажних емоција , које су просто нагрнуле , онако без контроле потпуно ме обузевши , и на један више него диван начин вратиле у машту најбезбрижнијег времена на свету.
Питали су ме шта је то другачије данас, у односу на време које је далеко иза нас, наравно време везано за моју основну школу , и дане проведене у школским клупама. Вероватно бих могао о томе говорити данима, али оно чега се радо сећам и оно што је оставило у мени готово неизбрисива дубока сећања су две предивне приче.
Прва је прича о часовима физичког васпитања. Као и сви дечаци и ми смо највише од свих предмета волели часове физичког. Наша тадашња школа није имала салу за физичко (као уосталом ни данашња), тако да смо наставу изводили када, је то наравно време дозвољавало, у оближњем паркићу поред школе. За време одмора, непосредно пред часове физичког, облачили би се у учионици, у спортску опрему која је морала бити једнообразна, (беле атлетске мајице, и плави шорцићи). Како смо само журили са облачењем опреме, и онда онако дечијим трком, уз вриску и галаму што брже до парка где би са нестрпљењем чекали појављивање наставника. Парк је био пун зеленила – за разлику од данас. Оивичен густом живицом, тако да смо тамо били прилично сигурни. Нико није могао да истрчи на улицу или пут. Чини ми се да смо тамо били најсрећнији. После неколико кругова лаганог трчкарања, и нешто мало вежби загревања, долазило је оно најбоље. Наставник би нас поделио у две екипе, дао лопту, и чаролија је могла да почне. Наравно, та чаролија за нас дечачиће имала је име. Био је то „ФУДБАЛ“ . Наредних пола сата за нас би прошло као секунда, као трен али толико лепа да смо често каснили на следећи час, иако смо знали да ћемо због тога бити укорени, и неретко кажњавани, али кога је за то било брига. Чаролија је трајала и нико од нас није желео да иста престане. И данас после толико година, када затворим очи, и препустим се тим дивним сећањима на наше детињство, слике које се непрестано смењују су толико јасне као да се за све ово време нисмо померили ни корак. Као да та дивна чаролија и даље траје. А можда је и стварно тако.
Друга прича је такође нешто чега се увек радо сећам и наравно говорим о томе. Нешто чега су данашње генерације лишене, и нешто што не видим ни код моје ћерке, која данас похађа исту ту Основну Школу. Можда ће вам то изгледати смешно, али ради се заправо о „УЖИНИ“. У данашњем времену свих тих лепих , младих и мршавих, пре би се могло рећи премршавих глумица, манекенки, лица са тв екрана, просто је немогуће убедити децу ( поготово женску) како је ужина заиста важна и како се између часова мора нешто и презалогајити. Такви и слични проблеми нас заиста нису мучили. Уосталом, чини ми се да смо у односу на ове данашње и били мало пунији, ваљда је то зато, што смо сви имали петице из ужине, и у прилог ове тезе иде и ова моја следећа, веома занимљива, прича.
На простору на којем се сада налази новонаправљена зграда у чијем су саставу 4 учинонице, свлачионица и нова библиотека некада се давно у моје време налазила једна потпуно ружна, трошна учионица. Она је некако била дужа него остале. На прозорима су биле гвоздене решетке, тако да је све скупа изгледало као неки стари затвор. Чак је и боја спољашних зидова некако одударала од боје шолске фасаде. То је била учоница у којој се одржавала настава за опште-техничко образовање . Она је била издвојена од осталих учионица које су биле у саставу школске зграде. Вероватно зато што је тек касније изградјена.Међутим, колико год да је споља изгледала ружно и сиво, унутар те исте прострорије дешавале су се веома лепе ствари. Тамо смо ѕа разлику од све остале наставе једино могли да стално нешто куцкамо, сецемо, сецкамо , мајсторишемо и готово сви смо са истим усхићењем чекали часове опште техничнког образовања. О овоме вам говорим само онако успут, у ствари нисам о томе ни хтео да вам причам, али када сам се већ сетио зашто и не?
Него да се ја вратим мало на тему.
У продужетку просторије, готово на самом улазу у школу, који се данас налази на том истом месту-саграђена је мала кућица.Не више од 10 квадрата, са дрвеним вратима,великим прорезом који је личио на ограоман прозор, али без стакала. То је кућица коју смо сви заједно највише волели. Ми смо је од миља прозвали „СЛАТКА КУЋА“. Свакога дана, непосредно пред велики одмор стизао би велики комби који би се паркирао тачно испред улаза у шклолу и неки чика и тета у белим кецељама и капама износили би огромне тацне препуне „ВРУЋИХ“, „ВЕЛИКИХ“ , „РУМЕНИХ“ , „МИРИШЉАВИХ“ „КРОФНИ“. И свакога дана без разлике да ли је било хладно или топло , кишовито или сунчано или је дувао неки јак ветар, увек у исто време комби је стизао готово са филигрантском прецизношцу и из њега би излазио препознатљив мирис кој се ширио од почетка, па све до краја улице. За тили час после звука школског звона испред слатке кућице налазиле су се хиљаде и хиљаде деце, (бар се мени тако тада чинило) која су се фанатичном енергијом пробијала до чике или тете да би купили једну или две крофне. Оно сто је за нас мале био увек проблем био је то што се као мали нисмо моглли увек пробити и на наше велико разошарење остајали бисмо без плена. Посто се та одвратна ситуација понављала из дана у дан. Нешто се морало смишљати. И тада сам, као професоф Балтазар смислио генијално решење на које сам и дан данас веома поносан. У договору са неколико мојих најбољих другара из разреда наизменично би свако од нас непосредно пред сам крај часа тражио неке потпуно нереалне изговоре – типа : нешто нас боли стомак, морамо у тоалет , и слично, како би само изашли напоље. Тако би добијали у времену и имали би форе тих неколико минута чисте предности у разреду. И то је тако трајало све док нисмо пошли у шести разред. Онда смо нагло порасли, постали већи, снажнији и више нисмо морали да стрепимо да ли ћемо моћи да се пробијемо и да ли ће нас други изгурати. А онда смо ми били ти који су гурали друге и све тако у круг.
Са овим бих полако завршио приповедање о сећањима на моју Основну Школу. Некима ће све ово изгледати веома смешно, али за мене је ово био један диван времеплов, и још један доказ да та чаробна чаролија заиста за неке никада не престаје.

Бивши ученик, Горан Поганчев

Снага и ведрина Дејанина

поставио/ла Сл. Јурић 28.07.2015. 06:43   [ ажурирано 28.07.2015. 06:54 ]

Интервју је урађен у јуну 2011. Данас су обе ученице алумни: и и она која је интервјуисала. Дејана је уписала ликовну академију,а Тара гимназију.
https://drive.google.com/a/el-skolasvetisavabp.edu.rs/file/d/0B4n2pkJZiow_dHJsdW81NTVPRjQ/view?usp=drive_web
Ко не зна Дејану Бачко?! Мувала се по ходницима док је ишла у нашу школу, вечито насмејана, а сви смо је знали као какву легенду – она црта ногама. За њу не важи онај прекор како то пишеш / црташ као ногама!? Јер, она ногом прелепо црта и слика. Имала сам среће да сам је упознала чим сам кренула у школу јер смо ишле код исте учитељице, само смо различита генерација. Долазила је код учитељице и задевала нас прваке. Не сећам се кад сам је први пут видела, што значи да ме Дејана ничим није изненадила. Највише и најбоље се сећам нашег одласка у њен атеље. Ми смо били треће, а Дејана седми разред.
Данас више нисам првак, а Дејана је већ завршила нашу школу и уписала Средњу уметничку школу „Богдан Шупут“ у Новом Саду. То је био повод да покушамо да се сретнемо у њеној старој школи и питамо је како се снашла у новој школи, новој средини и другом граду. Покушај уговарања састанка са Дејаном је био права мала потера јер она има много другачији живот од већине младих и деце. Осим школе, у њене готово свакодневне обавезе спадају и часови сликања, тако да је стално заузета. Уз то, као и сваки уметник, те губи мобилни мобилни телефон, те заборавила број, па је нисмо могли лако добити ни путем телефона. Отегло се договарање све до краја школске године. На дан када њена школа има пријемни за упис у ту школу, имала је слободан дан и дошла је у нашу школу кад сам је интервјуисала. Чим је ушла, целу библиотеку испунила је својим осмехом. Није хтела да се слика убеђена да јој фризура није одговарајућа. После је попустила, ваљда кад је видела да ни наше нису много боље.

Да ли ти се допада у новој школи?

  • Средња школа је одлична. У њој постоје две зграде, стара и нова. У новој згради су кабинети за цртање.

Да ли су те пријатељи брзо прихватили и да ли је било пуно времена потребно за то?

  • Пријатељи су ме брзо прихватили. Са свима сам блиска. Најбољи друг ми је Срки, највише се дружи са мном. Духовит је, насмејан, дружељибив, а и талентован је. Друштво ми је разноврсно. Волим и лепо се слажем са Теодором, која не чује јер јој је оштећен слух. И она је сликарски веома талентована. Једна Катарина и она ми много помажу.

Да ли ти је у школи прилагођен начин рада (специјална клупа) као у нашој школи?

  • Начин рада сам прилагодила као и овде. Имам свој сточић, али га не користим толико често. Пријатељи ми га преносе из кабинета у кабинет, али на њему само пишем.

Да ли ти недостаје основна школа?

  • Да. Памтим је у добром светлу и радо је се сећам.

Пошто је средња школа сигурно захтевнија од основне, да ли си занемарила свој атеље због тога?

  • Средња школа није толико сложенија и тежа. Не радимо баш толико много. Наставници стручних предмета (цртање, сликање, историја уметности и теорија форме) су углавном строжи. Нисам занемарила атеље, кад год имам времена идем у њега после школе. Више немам свој стари атеље, сада идем код Кове Козоморе на часове сликања, и тамо држим боје и радове.

Колико ти средња школа помаже да развијеш свој таленат?

  • Да развијем таленат највише ми је помогла Ковиљка Козомора (Кова) и њени приватни часови. Од ранијег наставника сликања прешла сам код ње кад је овај имао незгоду пред мој пријемни, а мени је било неопходна вежба. То се показало као добро јер ми Кова потпуно одговара.

Ко ти се од наставника највише посветио?

  • Највише су ми се посветили разредни Драган Војводић (цртање и сликање), увесељава ме професорица географије, а драга ми је и професорица хемије Афродита.

У чему се састојао твој пријемни за упис у средњу школу?

  • За пријемни смо имали цртање, сликање и вајање. Спремала ме је Кова. Рекли су ми да ћу бити ослобођена вајања, али се то није десило, па сам ипак вајала. Вајала сам ногама и за вајање, разумљиво, добила најмање поена. Најбоље сам сликала тако да судије нису поверовале да је то дечији рад.

Које стручне предмете имаш?

  • Цртање, сликање, историја уметности и теорија форме.

Да ли имаш неке планове за будућност?

  • Желим да упишем ликовну академију.Планирамо да се преселимо у Нови Сад због моје школе, иако ми путовање засада није напорно…
Као и увек, Дејана је била је опуштена, весела и искрена. Види се да се снашла у новој школи и да јој је лепо. Као и свој деци, задржавала се на комичним детаљима из школе, али је била толико паметна и лојална да нас замоли да не пишемо те ситне, дечије трачеве наставника и школе. Али, зато је као прави профеионалац и медијска личност захтевала да пре објављивања овог интревјуа, она погледа све и одобри. То је још један доказ да се иза њене младости и привидне неозбиљности крије и зрелост и опрез. Чим је погледала овај прилог, ми смо га објавили. Њој желимо много среће у даљој каријери. И надамо се да ће понекад да наврати у школу било да узме лектиру, било да посети учитељицу… Као и увек, унеће ведрину у целу школу. А ако и заборави своју основну школу, једна слика Светог Саве, коју је поклонила нашој школи, увек ће нас подсећати на њу. Дејанин Свети Сава, коме је дала детињи и чист израз, не одузимајући му унутрашњу снагу, смеши се са зида школског ходника и уноси наду и ведрину, баш као и Дејана.

Тара Поганчев

1-2 of 2